ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
Химна
Клуб Црвена звезда је српски фудбалски клуб из Београда.
Црвена звезда је најуспешнији фудбалски клуб у Србији по броју освојених шампионата (25) и купова (24). Највећи успех постигнут је 1991. године када осваја Куп европских шампиона у Барију, Италија и Интерконтинентални куп у Токију, Јапан исте године.
Према недавној (фебруар 2008) анкети Звезда је најпопуларнији клуб у Србији где има подршку 48,2% популације. У Београду такође највећи број људи навија за Звезду или 41 %.
Од 2011. године Црвена звезда има и свој женски клуб.
Док је Други светски рат још увек трајао, у ослобођеним деловима земље извршена је целокупна реорганизација спортског живота. Велики број предратних клубова је престао да постоји, те су уместо њих оснивани нови. Један од најпознатијих фудбалских клубова који је тада угашен била је београдска Југославија.
Током фебруара 1945. године омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, почели су припреме за оснивачку скупштину једног омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција. У духу тог времена носило је назив Омладинско–фискултурно друштво (ОФД) које је 4. марта прерасло у Црвену звезду.
Иницијатива за оснивање спортског друштва потекла је од Зорана Жујовића, Слободана Ћосића, Љубиша Секулића, Слободана Пенезића Крцуна и Душана Богдановича, а међу оснивачима су још били и Небојша Поповић, Светозар Глигорић, Мира Петровић и Милован Ћирић. Новооснованом клубу су тада припали стадион, пратећи објекти и велики број играча фудбалског клуба Југославија, а касније је преузета и црвено-бела боја дресова. Без обзира на све то Црвена звезда се сматра посебним клубом, а не наследником Југославије.
Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих потпредседника спортског друштва Слободана Ћосића и Зорана Жујовића. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Жујовић спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда - нека буде црвена.“ Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној подлози дреса. Прво руководство клуба су чинили Ђорђе Паљић који је био председник, Зоран Жујовић и Слободан Ћосић који су обављали функције потпредседника, Љубиша Секулић је био секретар, економ Предраг Ђајић, а вођа фудбалске секције је био Коста Томашевић.
Прва утакмица је одиграна против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а. Звезда је добила тај меч са 3-2, а стрелац првог гола је био Коста Томашевић. Утакмица је одиграна на стадиону „Авала“ (бивша Југославија) пред око 3000 гледалаца. Седам дана касније Звезда је играла против играча британске армије и победила са 12:0.
Током 1945. године клуб је одиграо око 36 мечева. Црвена звезда је забележила победе у 30 мечева, играла нерешено 5 и изгубила један меч од Румуније у Темишвару 23. септембра 1945. године.
Након прве четири сезоне без иједног освојеног трофеја, Црвена звезда је освојила Куп Југославије 1948. победом од 3:0 у финалу над Партизаном. Тај успех је поновљен и у наредне две године, победама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над загребачким Динамом (3:0). Низ великог успеха је настављен и 1951. када је клуб по први пут постао првак Југославије.
Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је првенство решено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за победу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла на само бод заостатка. У том последњем колу БСК је успео да Динаму узме бод, а Црвена звезда је успела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика која је била на страни Звезде.
Бора Костић, један од најбољих стрелаца у историји клуба. Црвена звезда је наредну титулу освојила у сезони 1952/53., али су се праве промене у клубу догодиле средином те деценије. Тада је на место председника клуба дошао Душан Благојевић, Слободан Ћосић је постао генерални секретар, а на месту техничког директора се нашао Аца Обрадовић, познатији под надимком „Доктор О“. Они су створили генерацију играча која је пет година доминирала домаћим првенством и која је остварила значајне резултате и на међународној сцени. У Европа купу И, ова генерација је успела да стигне до полуфинала у сезони 1956/57. Након тога је освојен и Дунавски куп 1958. Тим у коме су играли фудбалери као што су Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац, освојили су четири титуле првака и два Купа, и при томе ни у једној од тих пет сезоне нису остали без трофеја. Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу веома брзо донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси Црвене звезде.
Крај педесетих био је први период доминације једног клуба на југословенској фудбалској сцени, али до почетка наредне деценије фокус догађаја прешао је на другу страну Топчидерског брда, где се налазио Партизан. У наредних седам сезона, Црвена звезда је успела да освоји само једну титулу и један куп, што није било довољно за клуб са реномеом и амбицијама какав је Црвена звезда. Пласман током ових сезона је био најгори у историји клуба (укључујући и седмо место 1963). Црвена звезда је чак четири пута завршавала испод трећег места на табели (пре и после тога, Црвена звезда никада није падала испод трећег места у СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србији). Чак и тада, било је јасно да је Црвена звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а њени порази су тешко падали навијачима. Тако да се дешавало да су у неким приликама навијачи Звезде улетали на терен и рушили голове. У сезони 1962/63, клуб је успео да постигне само 21 гол, што је, на пример, половина износа који је Војводина постигла, иако је она завршила пет места ниже на табели.
Са друге стране, Црвена звезда је остварила добре резултате на међународној сцени. У Купу сајамских градова 1961/62, Црвена звезда је у четвртфиналу избацила Еспањол, док је у полуфиналу за противника добила Барселону. У обе утакмице Барселона се показала као бољи тим и Црвена звезда је елиминисана. Међутим, после само осам месеци, каталонски клуб је поражен од Црвене звезде у истом такмичењу, само овај пут у другом колу. На крају чак ни победа од 2:0 код куће против Роме у четвртфиналу није била довољна за пролаз даље, јер је први меч Рома добила са убедљивих 3:0. Поред међународних успеха, Црвена звезда је крајем 1959. почела са изградњом новог стадиона на месту старог. У наредне четири године, Црвена звезда је своје домаће утакмице играла на стадиону ЈНА и Омладинском стадиону (ово се може узети као један од разлога за лоше резултате у овом периоду). Нови стадион је отворен 1. септембра 1963. утакмицом Црвене звезде и Ријеке (2:1), а временом је стадион, због свог великог капацитета и атмосфере коју су навијачи стварали, добио надимак Маракана, по чувеном стадиону Маракана у Бразилу. Током прве сезоне постојања стадиона, Црвена звезда је под вођство тренера Милорада Павића освојила дуплу круну. Кључни моменат десио се 1966, када је нови тренер постао Миљан Миљанић. У наредних осам година, Миљанић је трансформисао Црвену звезду у високоцењени европски клуб. До тада југословенски фудбал је прошао кроз уводну фазу тестирања и доминација Црвене звезде и Партизана се наставила. У наредних 25 година Звезда ће бити константан фаворит за трофеје, док ће се само њихови противници мењати. Године 1968, Црвена звезда је освојила свој други трофеј Митропа купа, а након освајања се повукла из Митропа купа да би се више посветила другим европским такмичењима.
Миљан Миљанић је био фудбалер Црвене звезде током педесетих, али је славу постигао тек за време његовог мандата као главног тренера Црвене звезде, где је постављен у лето 1966. године. У првој сезони, он је потпуно променио поставу играча и клуб је завршио пети на табели, исто као и претходне године. Након тога, генерација коју је предводио Драган Џајић, један од најбољих југословенских фудбалера свих времена и један од најбољих левих крила, почела је да оставља дубок траг у југословенском фудбалу. То је било први пут да је Црвена звезда освојила три првенствене титуле заредом, а сваки навијач Звезде је знао имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Карасија, Аћимовића, Лазаревића, Кривокуће и Остојића. У то време Црвена звезда је такође постала звучно име на европском нивоу, постављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да прати. Фокус на Куп Југославије 1971. довео је до тога да у сезони 1970/71. клуб забележи свој други најгори пласман икад, шесто место, међутим тај утисак је побољшан освајањем Купа. Поред освајања Купа, Црвена звезда је такође стигла и до полуфинала у Купу европских шампиона 1970/71, где ју је ипак избацио грчки Панатинаикос. У првом мечу, Црвена звезда је пред 100.000 својих навијача у Београду победила Грке са убедљивих 4:1 и изгледало је да се налази одличној позицији, међутим, у реваншу у Атини поражена је са 3:0 и тако је због гола у гостима пропустила још једну прилику да заигра у финалу. Појавили су се неки нови играчи, као што су Владимир и Огњен Петровић, Богићевић, Филиповић и Јанковић.
Осим што је доносила много радости својим навијачима, у тој ери, Црвена звезда је била клуб који се гледао са задовољством. Током осам година под вођством Миљанића, она је седам пута била клуб са највише постигнутих голова (Вележ је 1972. постигао један гол више). У Купу европских шампиона 1973/74. Црвена звезда је у осмини финала избацила Ливерпул, а победивши Ливерпул она је постала тек други страни клуб који је успео да победи Ливерпул на Енфилду (после Ференцвароша у Купу сајамских градова 1967/68) и једини клуб који је победио Ливерпул на домаћем терену у Купу шампиона у 20. веку. Међутим, Црвена звезда је већ у четвртфиналном двомечу изгубила од Атлетико Мадрида укупним резултатом 2:0. Следеће сезоне, 1975, Црвена звезда се састала са Реал Мадридом. Штампа је меч прогласила као сусрет Џајића и Камача, пошто је Џајић тада био један од најбољих левих крила а Камачо један од најбољих одбрамбених играча. У првом мечу, Црвену звезду је на Сантијаго Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, који је сада водио Реал, као и 125 хиљада навијача, и поражена је резултатом 2:0. У Београду пред 100 хиљада гледалаца, Црвена звезда је успела да поравна укупан резултат головима Џајића и голмана Петровића. Црвена звезда је коначно победила са 6:5 у пеналима и тако се по први пут пласирала у полуфинале Купа победника купова.
У полуфиналу је за противника добила Ференцварош из Будимпеште. Црвена звезда је први меч у гостима изгубила са 2:1, а реванш меч ће увек бити запамћен као меч са највећом посетом на стадиону Црвене звезде. Иако је званично продато 96.070 улазница, процењује да је на стадиону било око 110 000 гледалаца. Сви су отишли кући разочарани, јер су гости голом из пенала у 83. минуту поставили коначан резултат на 2:2 и тако је Ференцварош отишао у финале.
Химна
Клуб Црвена звезда је српски фудбалски клуб из Београда.
Црвена звезда је најуспешнији фудбалски клуб у Србији по броју освојених шампионата (25) и купова (24). Највећи успех постигнут је 1991. године када осваја Куп европских шампиона у Барију, Италија и Интерконтинентални куп у Токију, Јапан исте године.
Према недавној (фебруар 2008) анкети Звезда је најпопуларнији клуб у Србији где има подршку 48,2% популације. У Београду такође највећи број људи навија за Звезду или 41 %.
Од 2011. године Црвена звезда има и свој женски клуб.
Док је Други светски рат још увек трајао, у ослобођеним деловима земље извршена је целокупна реорганизација спортског живота. Велики број предратних клубова је престао да постоји, те су уместо њих оснивани нови. Један од најпознатијих фудбалских клубова који је тада угашен била је београдска Југославија.
Током фебруара 1945. године омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, почели су припреме за оснивачку скупштину једног омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција. У духу тог времена носило је назив Омладинско–фискултурно друштво (ОФД) које је 4. марта прерасло у Црвену звезду.
Иницијатива за оснивање спортског друштва потекла је од Зорана Жујовића, Слободана Ћосића, Љубиша Секулића, Слободана Пенезића Крцуна и Душана Богдановича, а међу оснивачима су још били и Небојша Поповић, Светозар Глигорић, Мира Петровић и Милован Ћирић. Новооснованом клубу су тада припали стадион, пратећи објекти и велики број играча фудбалског клуба Југославија, а касније је преузета и црвено-бела боја дресова. Без обзира на све то Црвена звезда се сматра посебним клубом, а не наследником Југославије.
Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих потпредседника спортског друштва Слободана Ћосића и Зорана Жујовића. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Жујовић спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда - нека буде црвена.“ Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној подлози дреса. Прво руководство клуба су чинили Ђорђе Паљић који је био председник, Зоран Жујовић и Слободан Ћосић који су обављали функције потпредседника, Љубиша Секулић је био секретар, економ Предраг Ђајић, а вођа фудбалске секције је био Коста Томашевић.
Прва утакмица је одиграна против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а. Звезда је добила тај меч са 3-2, а стрелац првог гола је био Коста Томашевић. Утакмица је одиграна на стадиону „Авала“ (бивша Југославија) пред око 3000 гледалаца. Седам дана касније Звезда је играла против играча британске армије и победила са 12:0.
Током 1945. године клуб је одиграо око 36 мечева. Црвена звезда је забележила победе у 30 мечева, играла нерешено 5 и изгубила један меч од Румуније у Темишвару 23. септембра 1945. године.
Након прве четири сезоне без иједног освојеног трофеја, Црвена звезда је освојила Куп Југославије 1948. победом од 3:0 у финалу над Партизаном. Тај успех је поновљен и у наредне две године, победама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над загребачким Динамом (3:0). Низ великог успеха је настављен и 1951. када је клуб по први пут постао првак Југославије.
Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је првенство решено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за победу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла на само бод заостатка. У том последњем колу БСК је успео да Динаму узме бод, а Црвена звезда је успела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика која је била на страни Звезде.
Бора Костић, један од најбољих стрелаца у историји клуба. Црвена звезда је наредну титулу освојила у сезони 1952/53., али су се праве промене у клубу догодиле средином те деценије. Тада је на место председника клуба дошао Душан Благојевић, Слободан Ћосић је постао генерални секретар, а на месту техничког директора се нашао Аца Обрадовић, познатији под надимком „Доктор О“. Они су створили генерацију играча која је пет година доминирала домаћим првенством и која је остварила значајне резултате и на међународној сцени. У Европа купу И, ова генерација је успела да стигне до полуфинала у сезони 1956/57. Након тога је освојен и Дунавски куп 1958. Тим у коме су играли фудбалери као што су Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац, освојили су четири титуле првака и два Купа, и при томе ни у једној од тих пет сезоне нису остали без трофеја. Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу веома брзо донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси Црвене звезде.
Крај педесетих био је први период доминације једног клуба на југословенској фудбалској сцени, али до почетка наредне деценије фокус догађаја прешао је на другу страну Топчидерског брда, где се налазио Партизан. У наредних седам сезона, Црвена звезда је успела да освоји само једну титулу и један куп, што није било довољно за клуб са реномеом и амбицијама какав је Црвена звезда. Пласман током ових сезона је био најгори у историји клуба (укључујући и седмо место 1963). Црвена звезда је чак четири пута завршавала испод трећег места на табели (пре и после тога, Црвена звезда никада није падала испод трећег места у СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србији). Чак и тада, било је јасно да је Црвена звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а њени порази су тешко падали навијачима. Тако да се дешавало да су у неким приликама навијачи Звезде улетали на терен и рушили голове. У сезони 1962/63, клуб је успео да постигне само 21 гол, што је, на пример, половина износа који је Војводина постигла, иако је она завршила пет места ниже на табели.
Са друге стране, Црвена звезда је остварила добре резултате на међународној сцени. У Купу сајамских градова 1961/62, Црвена звезда је у четвртфиналу избацила Еспањол, док је у полуфиналу за противника добила Барселону. У обе утакмице Барселона се показала као бољи тим и Црвена звезда је елиминисана. Међутим, после само осам месеци, каталонски клуб је поражен од Црвене звезде у истом такмичењу, само овај пут у другом колу. На крају чак ни победа од 2:0 код куће против Роме у четвртфиналу није била довољна за пролаз даље, јер је први меч Рома добила са убедљивих 3:0. Поред међународних успеха, Црвена звезда је крајем 1959. почела са изградњом новог стадиона на месту старог. У наредне четири године, Црвена звезда је своје домаће утакмице играла на стадиону ЈНА и Омладинском стадиону (ово се може узети као један од разлога за лоше резултате у овом периоду). Нови стадион је отворен 1. септембра 1963. утакмицом Црвене звезде и Ријеке (2:1), а временом је стадион, због свог великог капацитета и атмосфере коју су навијачи стварали, добио надимак Маракана, по чувеном стадиону Маракана у Бразилу. Током прве сезоне постојања стадиона, Црвена звезда је под вођство тренера Милорада Павића освојила дуплу круну. Кључни моменат десио се 1966, када је нови тренер постао Миљан Миљанић. У наредних осам година, Миљанић је трансформисао Црвену звезду у високоцењени европски клуб. До тада југословенски фудбал је прошао кроз уводну фазу тестирања и доминација Црвене звезде и Партизана се наставила. У наредних 25 година Звезда ће бити константан фаворит за трофеје, док ће се само њихови противници мењати. Године 1968, Црвена звезда је освојила свој други трофеј Митропа купа, а након освајања се повукла из Митропа купа да би се више посветила другим европским такмичењима.
Миљан Миљанић је био фудбалер Црвене звезде током педесетих, али је славу постигао тек за време његовог мандата као главног тренера Црвене звезде, где је постављен у лето 1966. године. У првој сезони, он је потпуно променио поставу играча и клуб је завршио пети на табели, исто као и претходне године. Након тога, генерација коју је предводио Драган Џајић, један од најбољих југословенских фудбалера свих времена и један од најбољих левих крила, почела је да оставља дубок траг у југословенском фудбалу. То је било први пут да је Црвена звезда освојила три првенствене титуле заредом, а сваки навијач Звезде је знао имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Карасија, Аћимовића, Лазаревића, Кривокуће и Остојића. У то време Црвена звезда је такође постала звучно име на европском нивоу, постављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да прати. Фокус на Куп Југославије 1971. довео је до тога да у сезони 1970/71. клуб забележи свој други најгори пласман икад, шесто место, међутим тај утисак је побољшан освајањем Купа. Поред освајања Купа, Црвена звезда је такође стигла и до полуфинала у Купу европских шампиона 1970/71, где ју је ипак избацио грчки Панатинаикос. У првом мечу, Црвена звезда је пред 100.000 својих навијача у Београду победила Грке са убедљивих 4:1 и изгледало је да се налази одличној позицији, међутим, у реваншу у Атини поражена је са 3:0 и тако је због гола у гостима пропустила још једну прилику да заигра у финалу. Појавили су се неки нови играчи, као што су Владимир и Огњен Петровић, Богићевић, Филиповић и Јанковић.
Осим што је доносила много радости својим навијачима, у тој ери, Црвена звезда је била клуб који се гледао са задовољством. Током осам година под вођством Миљанића, она је седам пута била клуб са највише постигнутих голова (Вележ је 1972. постигао један гол више). У Купу европских шампиона 1973/74. Црвена звезда је у осмини финала избацила Ливерпул, а победивши Ливерпул она је постала тек други страни клуб који је успео да победи Ливерпул на Енфилду (после Ференцвароша у Купу сајамских градова 1967/68) и једини клуб који је победио Ливерпул на домаћем терену у Купу шампиона у 20. веку. Међутим, Црвена звезда је већ у четвртфиналном двомечу изгубила од Атлетико Мадрида укупним резултатом 2:0. Следеће сезоне, 1975, Црвена звезда се састала са Реал Мадридом. Штампа је меч прогласила као сусрет Џајића и Камача, пошто је Џајић тада био један од најбољих левих крила а Камачо један од најбољих одбрамбених играча. У првом мечу, Црвену звезду је на Сантијаго Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, који је сада водио Реал, као и 125 хиљада навијача, и поражена је резултатом 2:0. У Београду пред 100 хиљада гледалаца, Црвена звезда је успела да поравна укупан резултат головима Џајића и голмана Петровића. Црвена звезда је коначно победила са 6:5 у пеналима и тако се по први пут пласирала у полуфинале Купа победника купова.
У полуфиналу је за противника добила Ференцварош из Будимпеште. Црвена звезда је први меч у гостима изгубила са 2:1, а реванш меч ће увек бити запамћен као меч са највећом посетом на стадиону Црвене звезде. Иако је званично продато 96.070 улазница, процењује да је на стадиону било око 110 000 гледалаца. Сви су отишли кући разочарани, јер су гости голом из пенала у 83. минуту поставили коначан резултат на 2:2 и тако је Ференцварош отишао у финале.
Нема коментара:
Постави коментар