Уметничко клизање је зимски спорт у којима
инвидуалци, парови, или групе људи изводе скокове, пируете, и остале потезе на
леду, често праћени музиком. Клизачи се такмиче у више нивоа, од почетника до
професионалца, на националним и међународним такмичењима. Међународна клизачка
организација (ИСУ) одређена је за такмичења и суђења на њима. Уметничко клизање
спада у једно од одабраних спортова на Зимским олимпијским играма.
Главна међународна такмичења већином организује лично ИСУ. У то се укључује Зимске Олимпијске игре, Светско првенство у уметничком клизању, ИСУ Гран при, Европско првенство у уметничком клизању и првенство Четири континента.
Сам спорт је такође уско повезан и са шоу бизнисом. Главна такмичења укључују егзибиције у којима најбољи клизачи изводе тачке по избору, без икаквих забрана и ограничења пред публиком. Многи клизачи данас, и током каријере, као и после ње, клизају и учествују у клизачким егзибицијама и представама обично по завршетку годишње клизачке сезоне (обично у лето и пролеће).
Клизаљке уметничких клизача се видно разликују од хокејашких. Осим што су много мање и једноставнијих сечива, оне на врху имају такозване “зубце тое пицкс или "тое ракес" које се првенствено налазе ту да би олакшали и омогућили скокове и одређене фигуре које би биле немогуће обавити без тог дела клизаљки.
Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4мм танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је нажалост највише доприносила у повреди клизача), и од ње зависи читав исход такмичења.
Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.
Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4мм танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је нажалост највише доприносила у повреди клизача), и од ње зависи читав исход такмичења.
Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.
Оштрица је снажно причвршћена за ципелу шрафовима. Понекад професионални клизачи у оближњим шоповима могу наручити специјалне клизаљке направљене само за њих.
Остала опрема коју клизачи користе укључује и улошке које штите клизача од падова, ублажавајући му пад, и бол, нарочито кад учи нови скок. Још један део опреме је и штитник за клизаљке, који се ставља на оштрицу кад клизач жели да прошета (нпр. до подијума) када није на леду. Штитник штити оштрицу од прљавштине и оштећења као и пед под којим хода да га не би оштетила оштрица. Софт бладе цоверс или соакерс служе да заштите клизаљку од рђе док се клизач загрева.
Одећа за клизање обухвата хаљину и сукњу за жене. Што се тиче такмичења ови делови одеће могу бити компликовано дизајнирани и могу достићи цене од хиљаду долара што све зависи од врхунског дизајнера. За вежбу, клизачи оба пола користе гамашне или танке флексибилне панталоне. Дебеле специјалне најлонке у боји меса се такође носе у комбинацији са сукњом или хаљином због додатне топлоте и боље естетске квалитете. Женски такмичари су најчешће они који практикују те најлонке, а њихови костими откривају много мање него што се у првом утиску види. Такмичарска одећа и за мушкарце и за жене, нарочито у плесној дисциплини, су театрална и откривајућа, и упркос силним жалбама и молбама да се забрани таква одећа које дају утисак „претеране голотиње“ и да нису одговарајуће за један такав спорт, опрема је још увек таква, и за сада се на срећу уопште не прича о забрањивању.
_1327669567_672x0.jpg)
Главна међународна такмичења већином организује лично ИСУ. У то се укључује Зимске Олимпијске игре, Светско првенство у уметничком клизању, ИСУ Гран при, Европско првенство у уметничком клизању и првенство Четири континента.
Сам спорт је такође уско повезан и са шоу бизнисом. Главна такмичења укључују егзибиције у којима најбољи клизачи изводе тачке по избору, без икаквих забрана и ограничења пред публиком. Многи клизачи данас, и током каријере, као и после ње, клизају и учествују у клизачким егзибицијама и представама обично по завршетку годишње клизачке сезоне (обично у лето и пролеће).
Клизаљке уметничких клизача се видно разликују од хокејашких. Осим што су много мање и једноставнијих сечива, оне на врху имају такозване “зубце тое пицкс или "тое ракес" које се првенствено налазе ту да би олакшали и омогућили скокове и одређене фигуре које би биле немогуће обавити без тог дела клизаљки.
Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4мм танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је нажалост највише доприносила у повреди клизача), и од ње зависи читав исход такмичења.
Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.
Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4мм танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је нажалост највише доприносила у повреди клизача), и од ње зависи читав исход такмичења.
Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.
Оштрица је снажно причвршћена за ципелу шрафовима. Понекад професионални клизачи у оближњим шоповима могу наручити специјалне клизаљке направљене само за њих.
Остала опрема коју клизачи користе укључује и улошке које штите клизача од падова, ублажавајући му пад, и бол, нарочито кад учи нови скок. Још један део опреме је и штитник за клизаљке, који се ставља на оштрицу кад клизач жели да прошета (нпр. до подијума) када није на леду. Штитник штити оштрицу од прљавштине и оштећења као и пед под којим хода да га не би оштетила оштрица. Софт бладе цоверс или соакерс служе да заштите клизаљку од рђе док се клизач загрева.
Одећа за клизање обухвата хаљину и сукњу за жене. Што се тиче такмичења ови делови одеће могу бити компликовано дизајнирани и могу достићи цене од хиљаду долара што све зависи од врхунског дизајнера. За вежбу, клизачи оба пола користе гамашне или танке флексибилне панталоне. Дебеле специјалне најлонке у боји меса се такође носе у комбинацији са сукњом или хаљином због додатне топлоте и боље естетске квалитете. Женски такмичари су најчешће они који практикују те најлонке, а њихови костими откривају много мање него што се у првом утиску види. Такмичарска одећа и за мушкарце и за жене, нарочито у плесној дисциплини, су театрална и откривајућа, и упркос силним жалбама и молбама да се забрани таква одећа које дају утисак „претеране голотиње“ и да нису одговарајуће за један такав спорт, опрема је још увек таква, и за сада се на срећу уопште не прича о забрањивању.
Нема коментара:
Постави коментар